| Message | Noc se spustila,ranije nego sto sam mislio,
kao tracak tame ispija moju dusu..za slobodom
a nikada do sada nije uspela da dokuci to jezgro
koju ljudi nazivaju..zivotom..
Lezim na postelji od greha,lezim i gledam
svoju senku u mraku kako nekuda nekuda luta.
Osecam blagu promaju na svome vratu
i moja senka meni sapuce i govori vreme je da krenemo u boj
gde svi mi gubimo, ali ipak se borimo.
Mesec je krvavim tragom rasparao nebo,
kao da mi je hteo kasti:
Slusaj ratnice iz tame,probudi se..
Uzmi oruzje i bori se,
jer ovo je zadnja noc
kojeg celog zivota ti vodis…
Rekao sam..ustajem mjesece
budi mi ti pratilja na ovom pohodu bespuca.
Nemoj oklevati ako ponekad zastanem
odgledam kada su ljudi sretni, kada se vole,
jer i ja sam ratnik sa vrlo malo dushe.
Senka ustaje i nestaje pod mojim teskim koracima
dok silazim niz stepenice mojih nadanja
zidovi pocinju krvaviti pored mene,
obuze me strah,sva strepnja..
Ali uzalud jer znam
da ratnik mora umreti sam.
Osecam se kao kralj na ponoru
ali ponor je prepun izgubljenih dusha,
prepunih suza, zaboravljenih ljubavi
zauzvrat pored toga,
tonem i ja u taj ponor bez dna.
Okrecem se nad ponorom i vidjeh
sve ljude u trenutku te vrlo male vjecnosti
osecaj me opet budi..taj osecaj..
..koji me tera na kraj puta, bez cilja,
bez odgovora mojoj dushi
molim te znam da nije ovo pravi put.
Ako moram umreti neka dusha moja umre samnom
jer jedino cu tako biti oslobodjen
mojih grehova, svojih suza,
svoje samoce,svoje patnje…
Ratnice ubij me..nemoj oklevati
jer ja sam samo jedna usamljena dusha… |
